Ове мисли су нас пратиле дуго, а из њих се, временом, родила идеја о Лексикону — дигиталном чувару успомена. Сада када је та идеја постала стварност, желим да овде забележим како је настала и зашто верујемо да нам је потребна.
Обично се човек у тешкој ситуацији, кад се осети угроженим и усамљеним, сети свог детињства. Када батерија наше воље за животом затрепће црвено, као да нас сећање повеже на екстерну батерију.
У прошлости можемо пронаћи извор енергије ког нисмо свесни
Било је пријатно, тако у несрећи, мислити на далеку земљу и раштркано село Жепу, где у свакој кући има прича о његовој слави и успеху у Цариграду, а где нико не познаје и не слути наличје славе ни цену по коју се успех стиче.
(Иво Андрић: „Мост на Жепи“)
Раније сам мислио да је носталгија слаткасто осећање које нас спречава да прихватимо садашњост или будућност; да старији људи у њему траже утеху када од будућности више не очекују ништа. Каква грешка, могао би ми рећи Андрић.
Успомене не служе за бекство. Оне су наш енергетски резервоар смисла. Невидљиви слој наше биографије у којем се, изненађујуће често, крије смисао који доноси снажан осећај пријатности.
Што имам, видим као у даљини; што нестаје, то имам уистини.
(Ј. В. Гете: „Фауст“)
Једино сигурно је прошлост. Њу имамо „уистини“. Она је завршена, заокружена и јасна. ТТек када нешто прође, када погледамо са дистанце садашњости, схватамо шта је то заиста значило. Зато старији често умеју да кажу једноставне истине – јер су их доживели, препознали и сажели.
Препознају то и моји ученици. Питам их: Зашто је Гете успео да напише „Фауста“, своје најбоље дело, тек у старости? „Па, тад је човек најмудрији“, одговарају.
Тек тада успевамо да се ухватимо за ону нит мудрости која води ка смислу. Да нас, попут Аријадниног конца, проведе кроз лавиринт свакодневице. Када зграбимо ту нит мудрости, осећамо пријатност чак и када смо разочарани и повређени. Јер све добија смисао.
Шта је смисао?
За сваког је другачији. Смисао је, за јунака Андрићеве приповетке, мост који је изградио другима.
Ко би им ту мост подигао, учинио би им највеће добро.
(Иво Андрић: „Мост на Жепи“)
Почело је као потреба да се поново повеже са собом, са детињством које му је нагло прекинуто. Завршило се као градња моста за друге. Тако долазимо до онога што бисмо могли назвати дефиницијом смисла: Смисао је оно што нас повезује са другима.
Изгледало је као да су обе обале избациле једна према другој свака по запењен млаз воде, и ти се млазеви сударали, саставили у лук и остали тако за један тренутак, лебдећи над понором.
(Иво Андрић: „Мост на Жепи“)
То је смисао: мост који правимо са другима и за друге. То је највећа вредност: да створимо нешто што нас повезује, што траје, што има значење. Тако добијамо мост који лебди над понором бесмисла.
Смисао не долази директно из успеха, ни из планова, нити из контроле будућности. Долази из тога шта остављамо другима. Из мостова које за друге градимо, а успомене су материјал од ког се ти мостови праве.
Тако смо дошли на идеју дигиталног лексикона успомена
Не као још једне апликације, већ као простора где оживљавамо и чувамо оно што нас спаја с другима.
Дигитални лексикон је настао из наше потребе да се не забораве успомене, да се сачувају и да у њима препознамо смисао.
Лексикон је наш начин да помогнемо другима да то ураде. Да сачувају оно најважније. Да открију свој мост.
И да га пренесу даље.
Заинтерeсован/а си за дигитални лексикон успомена?
Пријави се овде за новости Да међу првима сазнаш када покрећемо Лексикон и примиш најновије вести!