Наша мисија
Двадесет година уређујем Годишњак матураната моје школе и сваке године видим исто: ђаци заволе школу тек када је заврше. После се тих дана сећају са носталгијом. Свако памти по неки детаљ, али нико целину.
Једног лета ме колега дизајнер позвао на кафу. Обојицу нас је те године задесио губитак блиске особе, па сам помислио да ћемо размењивати сећања. Уместо тога, рекао ми је да још нико није направио дигитални лексикон.
— Можда зато што никоме није потребан — узех улогу негативца.
— Али то је најбољи начин да се сачува један леп период живота и подели са људима који су га проживели — рече он.
— Људи немају времена, то је ствар прошлости — наставих ја.
— Кад прочиташ лексикон, схваташ да догађаји и људи из прошлости нису нестали, већ су увек с тобом — додаде он.
Испих кафу и рекох:
— Онда морамо да нађемо добре сараднике.
Тако је настао дигитални Лексикон: да свако има при руци причу о ономе што му је најважније, и то причу коју није писао сам.