Успомене ретко излазе саме на површину. Оне су тихе, у сенци свакодневних обавеза, усамљене. Чекају да их неко позове. А позив је – питање. Једно једноставно: „Сећаш ли се…?“ може да отвори врата целог једног света, у којем боје, мириси и гласови оживљавају као да никада нису били заборављени.
Али какво питање заиста уме да откључа успомену?
Када се тинејџер врати из школе и родитељ пита: „Шта има ново?“, најчешћи одговор ће бити: „Ништа“. Иако знамо да се тог дана десило много: поглед симпатије, шапат иза леђа, мала драма на великом одмору, ништа од тога нећемо сазнати. Питање није било погрешно, али није отворило врата причи.
Одговор зависи од наше вештине да поставимо право питање и жеље да заиста сазнамо одговор.
Лака питања која циљају садашњост
Присећање је напорно. Наш мозак троши велику енергију кад покушава нечега да се сети и загрева се као батерија преоптерећеног мобилног телефона. Сећамо се како је то изгледало у школи када смо одговарали историју и нисмо могли да се сетимо неког назива или датума, а „на врх нам је језика било“.
Зато су у почетку најбоља „лака питања“, она на која се одговара без напора: Где живиш?, Имаш ли браће и сестара? Који сок највише волиш?…
Оваква питања циљају садашњост, а одговори су на дохват мисли. Саговорник не мора да се мучи. А с временом, одговори на та једноставна питања постају драгоцени: за десет, двадесет, педесет година они су путокази ка заборављеним успоменама.
Јер зашто правимо лексиконе? Да сачувамо од заборава неке људе, догађаје, или предмете.
Што је питање конкретније, то је боље
У цртаном филму „Шрек“ магарац изговара једну мудру мисао: „Људи су као црни лук. Имају слојеве.“ Зато, када хоћемо да упознамо човека, морамо да га ослободимо слојева за које верује да га штите.
Дакле, „лака питања“ ослобађају први слој, а онда следе питања која дотичу дубље слојеве личности и откривају важније ствари.
Таква питања морају бити довољно конкретна. „Која је била твоја прва омиљена песма?“ звучи лепо, али тешко да ће погодити суштину. Зашто? Пробај сад да се сетиш своје прве омиљене песме! Иде ли лако? Нарочито ако имаш већ 50 година па хоћеш да се сетиш нечега што се давно десило?
Уместо питања: „Која је била твоја прва омиљена песма?“, боље је питати: „Како је изгледао твој први музички уређај?“. Музички уређај је конкретна ствар, има боју, облик, тврдоћу, мирис и лакше ћемо се сетити тих елемената него прве песме коју смо волели.
А кад почнемо да описујемо овај уређај, почиње магија, на пример:
Мој први музички уређај смо купили на једном зимском распусту. Био је црне боје и стајао је на највишој полици продавнице. Имао је велике звучнике, грамофон и простор за две касете. Кад смо га распаковали, цела соба је мирисала на свеже лакирано дрво и нову, чврсту пластику. Тог дана смо у кући имали само једну касету – са хавајском музиком. Немам појма откуд нам се задесила. Данима смо је премотавали и слушали исте песме. Јасни, тропски звуци из моћних звучника су ме очаравали. Тада ми се чинило да путујем негде далеко, где никада нисам био.
Шта видимо у овом одговору? Помоћу једног конкретног предмета сам призвао у сећање оно што је било дубоко скривено у мени. Сећање на слушање хавајске музике у раном детињству. То је било последњи пут да сам интензивно слушао ту музику, али сад могу рећи да су ми то најдраже песме које сам икада слушао.
Добро питање је као кључ за врата која воде у непознато
Питањем откључавамо врата која воде у собу успомена пуну занимљивих прича.
Таквим питањем не добијамо само одговор, него призивамо слике, осећања и атмосферу времена које је прошло. Уживамо у попуњавању лексикона јер откључавамо врата собе у којима су успомене које смо заборавили. А важне су.
Да смо некоме само одговорили: „Моја прва песма била је…“, не би било приче која открива оно што је важно. Тек кроз конкретан предмет, успомена је оживела.
Потпитање спасава
Моји ученици воле потпитања. Када им поставим питање, њихови одговори су често сажети и површни. Брзо заћуте и онда погледом ишчекују потпитање. Да ослободим скривено, право знање. Ученици осећају да знају више, али не знају како то да изразе.
На пример, ако ученику поставим задатак да прича о лику Ане Карењине, он ће најчешће дати општи одговор: рећи ће ко је, да долази код брата да му спаси брак, да се онда заљубила у Вронског… без дубљег улажења у дубину њене личности. Међутим, ако поставим питање, шта Ана чита по повратку из Москве у возу, ученик ће одговорити да чита љубавни роман и замишља да је јунакиња у коју је јунак романа страсно заљубљен. Тако ћемо доћи до једне од битних информација: Ана Карењина је лик који чезне за љубављу, машта о њој јер у стварном животу њен муж то није у стању да јој пружи…
Папирни лексикони обично нису допуштали потпитања. Нешто је увек остајало недоречено, најчешће оно што је најбитније.
Наш дигитални лексикон исправља ово ограничење. Без потпитања би оно најважније остало неизречено. Знају то моји ученици 😉
Када осмишљавамо питања, најбоље да замислимо једну одређену особу која ће на њих одговарати?
Неће свако на исти начин одговорити на исто питање. Неко је стидљив током усмене комуникације, али се распише на интернету. Неко у групи ћути, али у разговору или писању један-на-један, „развежe“ језик, али и срце 😊
Најбоље да питања прилагодимо онима који ће на њих одговарати. Неко ће на питање: „Ко ти је био прва симпатија?“ радо одговорити, али већина неће. Тада је боље питати: „Опиши тренутак кад си се први пут заљубио/заљубила“. Тада ће испливати много занимљивих, смешних детаља којих ће се говорник радо сетити и који ће код њега изазвати добро расположење, а не стид како би то било у ситуацији да треба да открије у кога се био први пут заљубио/заљубила.
Магија ослобађања успомена
Келти су веровали да оно што је прошло није нестало. Веровали су да је све што се десило у прошлости остало негде заробљено: у животињи, биљци или неком предмету. Тако, кад пробамо сок од зове, или неки колач, на пример, можемо ослободити заробљену успомену. Тад ће она да задрхти и обрати нам се, а кад је препознамо, она ће бити ослобођена и нећемо је више никада заборавити.
Ево како тече ослобађање успомене у роману „У потрази за ишчезлим временом“ Марсела Пруста када је окусио магдаленицу, колач који је умочио у чај од липе:
„Али у истом часу кад ми је гутљај помешан с мрвицама колача додирнуо непце, пренух се, обративши пажњу на нешто што се, необично, догађало у мени. Неко слатко уживање беше ме обузело, издвојено, без икакве представе о његовом узроку. … И чим сам препознао укус комадића магдаленице замочене у липов чај који ми га је давала тетка… и црква и цео Комбре и његова околина, све је то, уобличавајући се и очвршћујући, изашло, и град и башта, из моје шоље чаја.“
Права питања магично ослобађају заробљене успомене. Тада се одговори претварају у приче, они постају мостови: повезују нас са собом из прошлости, али и са људима с којима делимо сећања.
Лексикон као дигитални простор припитомљавања
Лексикон није база података у којој се механички скупљају одговори. Он је дигитални простор припитомљавања и оживљавања – место где се успомене претварају у значајне приче, а приче у снажне везе међу људима.
Зато, када постављаш питање у Лексикону – дигиталном чувару успомена, сети се да оно није само реченица. То је кључ. А иза сваке браве не чека податак, већ прича која нас повезује са драгим успоменама и људима.
На крају, 5 правила за добро питање
1. Почни од лаких питања која циљају садашњост;
2. Питај оно што заиста желиш да чујеш;
3. Питања која се тичу прошлости да буду конкретна (то значи да обухвати боју, звук, мирис, додир);
4. Да буде персонализовано – да имамо пред очима одређену особу док осмишљавамо питање;
5. Да отвара причу као кључ врата – не почињи са „Да ли“ и не употребљавај речцу „ли“, већ нека питање буде нека врста задатка: да опише, објасни итд.
P.S. Уколико желиш да пробаш колач магдаленица који је оживео огромну грађевину успомена у романима Марсела Пруста,
на овом линку је рецепт.